Бојничко село Мрвеш добија асфалт. Асфалтни пут је стигао до школе на улазу у село али кроз село је пут макадамски и собом носи све уобичајене проблеме, блато, баре, прашину… Пут је насипан и поправљан, попуњаване рупе на њему али би се после неколико јачих киша проблеми враћали.Ово село је, како мештани рекоше, у неколико последњих година добило воду, улично осветљење, контејнере за смеће и сада се већ овде мало лакше и лепше живи. Па ипак одавно прижељкују асфалт да лакше стигну својим аутомобилима до кућа а и деца би их чешће посећивала, рекоше.Са Небојшом Ненадовићем, Председником општине Бојник, разговарали смо о улагањима у инфраструктуру и том приликом је истакао да је тренутно у току тендер за асфалтирање овог пута и да очекује да за око 2 недеље буде изабран извођач радова. Вредност ове инвестиције је 16 милиона. Министарство без портфеља Новице Тончева, задужено за бригу о селу, обезбеђује 8 милиона док преосталих 8 милиона обезбеђује општина Бојник. Рок за завршетак радова је 60 дана, дужина пута 1600m, ширина 4м са банкинама од пола метра.Мештане смо питали шта ће њима лично донети асфалт. Младеновић Станимир, поносни дека, рече да ће га сада унук више посећивати јер ће моћи и код деке да вози свој бицикл и ролере. Јована Симоновић нам је испричала да је у старој обући ишла до почетка асфалта и код школе обувала чисте патике а ту остављала старе да их поново обује кад се враћа кући. Дуго ће памтити ситуацију када је после неколико кишних дана кренула за Бојник и од баре преко целе сеоске улице није могла да прође никако. Вратила се кући , обукла стару одећу, узела мотику и сама копала да би вода из баре отишла, пут постао проходан и она могла пешице да прође.Мрвеш је сада, могло би се рећи, старачко село, као и многа друга, али има тенденцију враћања становника по одласку у пензију назад на своја имања. Од када су добили „градску“ воду више пензионера одлучује да овде проводи своје пензионерске дане а када пут буде асфалтиран свој долазак најављују и други. Деца и унуци долазе да их обиђу, обнове куће, посаде воће и полако се враћају селу.Тамо где има воде и пута село опстаје а добар пример је управо суседно село Ђаце у коме смо пре само годину дана чули да млади не одлазе из села а има и деце школског и предшколског узраста.
Са Небојшом Ненадовићем, Председником општине Бојник, разговарали смо о улагањима у инфраструктуру и том приликом је истакао да је тренутно у току тендер за асфалтирање овог пута и да очекује да за око 2 недеље буде изабран извођач радова. Вредност ове инвестиције је 16 милиона. Министарство без портфеља Новице Тончева, задужено за бригу о селу, обезбеђује 8 милиона док преосталих 8 милиона обезбеђује општина Бојник. Рок за завршетак радова је 60 дана, дужина пута 1600m, ширина 4м са банкинама од пола метра.
Мештане смо питали шта ће њима лично донети асфалт. Младеновић Станимир, поносни дека, рече да ће га сада унук више посећивати јер ће моћи и код деке да вози свој бицикл и ролере. Јована Симоновић нам је испричала да је у старој обући ишла до почетка асфалта и код школе обувала чисте патике а ту остављала старе да их поново обује кад се враћа кући. Дуго ће памтити ситуацију када је после неколико кишних дана кренула за Бојник и од баре преко целе сеоске улице није могла да прође никако. Вратила се кући , обукла стару одећу, узела мотику и сама копала да би вода из баре отишла, пут постао проходан и она могла пешице да прође.
Мрвеш је сада, могло би се рећи, старачко село, као и многа друга, али има тенденцију враћања становника по одласку у пензију назад на своја имања. Од када су добили „градску“ воду више пензионера одлучује да овде проводи своје пензионерске дане а када пут буде асфалтиран свој долазак најављују и други. Деца и унуци долазе да их обиђу, обнове куће, посаде воће и полако се враћају селу.
Тамо где има воде и пута село опстаје а добар пример је управо суседно село Ђаце у коме смо пре само годину дана чули да млади не одлазе из села а има и деце школског и предшколског узраста.